domestic cat

Nije sve moje- moje. Ima toliko toga u meni što mi tek drugi ljudi daju. Kad me žulja, kada neću, kad volim, kad ne volim…

Slike moga duha u dušama tuđim.

Ima toliko toga njihovog u meni.

Kad nam se pogledi sretnu i ja vidim da plaču; znam da moje suze ističu kroz njihove oči.

Pokretom nekim blago tek dotaknuh ruku, koja drhti od snage koja ne dopušta opuštanje, i osjetim ta napetost u mišićima je moja granica koju postavljam sebi jer mislim da ne smijem dalje, da se ne smijem pustiti.

Ponekad jednostavno put ti omogući da se izmjestiš iz svakodnevice i provedeš nekoliko dana u ludoj avanturi.

Imala sam priliku da prisustvujem petodnevnoj radionici “More than this” ….imala sam priliku da zaronim u sebe i ono što nađoh, duboko me dirnu.

Vidila sam sebe u tuđem plesu.

Vidila sam sebe u ritmu grupe.

Prepoznala sam sebe u tuđim riječima.

Poznah sebe kroz odnose sa muškim energijama.

Oćutih sebe kroz žensko prihvatanje.

______________________Lirski ritam- onaj koji vidi_____________________

Kažu lirski ritam je lakoća i smijeh,

a moj smijeh je zadnja odbrana pred tugu.

….zrcaljenje duše.

Šta znači plesanje? Kretanje. Jednostavno. Nema tu velike filozofije.

Pokret je ples sam po sebi.

Dumam tako dok sjedim nad novčićima stranih zemalja (pripremam sitniš za klonje na putu, čovjek treba da pazi na sebe), gledam odsječke starih avionskih karti. Putovanje je moje drugo omiljeno plesanje i tu nema pomoći, kad tad ću otići sa ovog mjesta di me sad vidiš. Otkotrljaću se ka horizontu jer je planeta okrugla. Kad me budete vidjeli usput, plešite sa mnom malo jer osmijesi su gorivo za let. (Svi lirski ritmovi znaju o čemu pričam).

Ali zalud mi lirika, ljuti stakato me stis’o. Treba pakovati kofere.

Pauza za udah. Često se na radionicama čuje: “Dišite…”, a ja sam ozbiljan štreber pa dišem i kad nisam na radionici.

Pakovanje. Eh. Da.

Našla sam na internetu neke fore oko pakovanja. Rekoh sebi: “Ajde, srce, znaš ti taj stakato, samo polako.. jer čim ubrzaš postaneš haotična i iznedriš neku kreativu ničim izazvana.”

Pa tako eto ti pakovanje u 6 koraka:

1. odaberi plesni autfit; ne zaboravi spakovati rezervne gaće jer ponekad se molitve koje znojiš kroz ples baš razgranaju,
2. naslaži odabranu odeću za jedno presvlačenje jednu na drugu, urolaj je i ćevapiraj je sa strane di će joj se pridružiti ekipa urolane odeće,
3. divi se kako si spretna i pametna,
4. pronađi u kuhinji one kese za zamrzivač aka hladnjak od 5 litara, jer  želiš da vidiš šta si to kog đavola umotala,
5. sve popakuj u zasebne kese, možeš da se malo sekiraš što nemaš one kese od više od 5 litara pa da ih vežeš sa strane,
6. slikaj ih tako urolane i postavi na fejs pre nego ih upakuješ u kofer.

Okačila sam na ofingere i ono što ću kao nositi posle radionice (kao da ima života van plesa, svašta), popakovala pare i trudila se da papiricima jasno označim koje su mi pare za radionicu, koje za hranu, putne troškove, knjige u Planetopiji, … i sve poslagala na krevet.

A onda sam otišla da pišem ovaj tekst i da gledam vremensku prognozu. Slušam Amy W kako bluzira i pokušavam da se ne sekiram preterano. A ustvari mi želudac vibrira od očekivanja radionice sutra. I vrag će ga znati možda se to leptiri u mom stomaku dopisuju preko vibera? Ima tu neke uzbuđenosti kao pred prvi dejt.

Stvarno sam beznadežno zaljubljena u ples.