domestic cat

   Svetlana kasni i u poslednjem trenutku stiže na bus.

Krećemo ne znajući kakvo nas vrijeme čeka i da li će nas pustit preko granice. :) A prolazimo kao da do jučer nije bilo neophodno brdopapira.

Jednu personu iz autobusa ispred nas su vratili sa granice, pošla je sa starim pasošem bez vize  :-/, kako joj je to uspjelo?

 

****

  Dva filma do ponoći i spavanje na šaragama. Bože, da li sam ja normalna, kako sam mogla izabrati šarage, a lepo znam da su neudobne.

Pola sata pred Bečom stajemo da se razbudimo.

Obavljamo jutarnju toaletu u javnom wc-u restorana, kao svaki dobar putnik.

   Kupila sam brdo suvenira na izlazu iz restorana. Odlučila sam potrošiti sve pare :) , pa nek ide život.

 ****

  U Beču odmah stajemo kod HunderWase i srećna sam zbog toga. U protivnom ne bih ni vidjela te divne šarene kuće. Svaki drugačije obojeni dio fasade predstavlja granice stambene jedinice. To su stanovi građeni po narudžbi države i izdavali su se posocijalnom programu, kao što je i kod nas bio slučaj.

(ovde je trebala da stoji slika...ali me mrzilo da čekam glupi flickrs koji se ukočio, tako da nadalje samo zamišljaj, jebi ga, zamisli šta su ljudi radili dok nije bilo televizora)

HunderWase je najbolje stvarao dok je bio nag sa kačketom na glavi samo.

  Obišli smo i Schoenbrunn dvorac i vrtove, na blic. Ivana i ja samo uspjele da se izgubimo tj. da zakasnimo na zakazano mjesto autobusa, a meni mobilni izgubio mrežu i ne mogu nikog pozvati...No, oni su bili na parkingu 100tinjak metara dalje.

Belvedere dvorac, prošetali kroz vrtove. Spustili se pored ambasade Srbije do Ring shtrasse do njihove Knez Mihajlove, pa krug pored Katedrale do kompleksa muzeja i dvorca u čijem je jednom krilu i danas sjedište državnog kancelara.

E, pa vrijeme je da kažemo Ćao! vodiču; otišle smo da pijemo rum od malina pored spomenika Marije Terezije. A i jeli smo tu na ulici one kobaje punjene kačkavaljem.

***

Autoput je jutros bio suv, a sada je zasut snijegom. Valjda će nam trebati "samo" 3.5 h do Budimpešte.

Za sutra su najavili sunčan dan u Budimpešti, ali nakon današnjeg snijega... ko zna kakvo nas vrijeme čeka sutra.

:) Nije važno! Divno mi je .

Čitavo vrijeme imam osjećaj da je NGodina :) Jinle bells jingle bells :)

 

 *****

    Nakon PET sati stigli smo iz Beča u Budimpeštu. Aman zaman!!!!

Popizdila sam u jednom trenutku jer sam bila toliko umorna da nisam mogla ni oči da držim otvorene. 

 

*****

 Čitav dan nije bio onakav kakav smo planirale :)

Ali bilo je sunce i lepo smo se proveli na smrz minus beskonačno.

Popile sav alkohol koji se prodavao na ulici i pojele klobaje od kojih nam se slošilo.

Napomena za ubuduće: Kad Ivana kaže da joj tu nešto smrdi, povjerovat joj i otici na suve kifle.

 Đuskale uz muziku n atrgu. Bile smo na nepoznatom mjestu i blam nije imao ništa sa dobrim provodom.

*****

U busu se opet smrzle, ako se ne vratim sa evropskom upalom pluća, ništa nisam uradila ;)

 Never mind.

Bilo je divno, kao da čitavo desetljeće nisam bila kući ;)

London je zelen.
           Ako sumnjate u ljubopitljivost Engleza, niste sigurni u ispravnost njihovog tradicionalnog dorucka, ili vas izludjuje voznja "pogresnom" stranom, u jedno budite sigurni: London je zeleni grad sa preko 30% uredno odrzavanih zelenih povrsina. I ljudi to obilato koriste; djeca trce bosa, lezi se, sunca, citaju se knjige, pije pivo i/ili kafa za poneti, jede se sladoled... i sve to na divnoj engleskoj travi koja nije uzalud tako poznata po mekoci i gustoci.
          Vreme u Londonu (i uopce u Engleskoj) je tema svakodnevnog razgovora, samo zbog toga sto se mijenja za tren oka. Cuvena posalica je: "Englesko ljeto?? Ah, propustio sam ga, bio sam u wc-u. " Englezi vas tjese: "Ne svidja Vam se vrijeme, oh, samo malo sacekajte, sad ce da se promijeni."
           Engleska suzdrzanost? Hm? Oni su samo ljepo vaspitani i nece vas gnjaviti ako vide da ne zelite njihovo drustvo. A mi uopce nismo izgledali kao da ne zelimo drustvo, imali smo kartu Londona i izgubljan pogled; sami su nam prilazili da nam pomognu, nismo morali ni da ih pitamo. :)
            London treba obici pjeske, setnjom. A za to postoje dva dobra razloga: prvo, teren je uglavnom ravan, drugo, fasade su zapanjujuce lijepe i skladne.
        Shoping- obavezan!
         Rucak: imenujte bilo koju kuhinju- sigurno imaju taj restoran, ali bi bila prava steta da ne probate yorkshirski puding sa govedinom. Nista sto biste nazvali fascinatno i egzoticno, ali vrlo ukusno i kao da je mama spremila. :) Inace, Englezi imaju tu sklonost ka jednostavnim jelima.
        I kad bolje razmislim oni su vrlo jednostavni ljudi. Stvari koriste jer su upotrebljive, i ne dozvoljavaju da postanu robovi tih istih stvari. Nikad necete videti nekog Engleza da je predobro obucen da bi seo na klupu u parku, ili na travu pored klupe, ako je klupa zauzeta. A osim toga nijedna akt-tasna nije toliko skupa da ne moze da bude spustena na trotoar pored bara dok u drugoj ruci drze neko pice, uglavnom pivo, a zene vecinom vino. Ista opustenost vazi i za metro. Ne znam da li je to zbog toga sto ne kupuju preskupu odecu, ili zato sto znaju da uzivaju u onim amlim stvarima u zivotu, koje su tako retke u histericno ubrzanom nacinu naseg zivota.

Kissa je imala 19 godina kad je umrla. Imala je pojas nevinosti upleten od perlica. Razgovarala je sa duhovima. Imala je drvo koje je posedovalo moc da granom uperenom prema zapadu čuva njen put kući. Divlja stvorenja Gornjeg i Donjeg sveta su je opsjedala. Uz ritam bubnjeva plesala je svoj derviški ples i u transu molila duhove da poštede njen narod. Duge zime je preživila sa lakoćom. Njen otac je uzgajao konje. Brat je lovio male krznene životinje i prodavao ih ljudima sa zapada.

Kissa je bila najmoćnija. Veliki strah je vladao ako bi se naljutila.

Kissa je umrla od upale pluća.

Sahranili su je u grobu na najljepšem brdu. Zašili su joj rukave da ne baca čini i posle smrti. Svezali su je konopom da ne pleše i u smrti svoj derviški ples. Plašili su je se i mrtve.

Plašili su se njenih moći i nakon 300 godina.

Kissa je bila čarobnica. Kissa je bila dijete.

Jedva smo docekali dan da krenemo. Ja sam ih natjerala da dodjemo dva sata ranije i da se prvi cekiramo.

 

Uspjeli smo ugrabit mjesto do prozora. Nisam ispustala aparat iz ruku. Najdivnije su mi bile Alpe, da li zbog snijega ili zato sto se tako nenadano pojavljuju, nisam jos sigurna.

 

 

Na aerodromu smo brzo pronasli izlaz, ali smo morali da pauziramo da moja sestra zapali cigaru. Tu smo izgubili vec 10 minuta u startu, i stigli bi mi na taj metro da nismo cekali red na automatima za kartu. Njih dvoje su uzeli kartu, a kad sam ja dosla na red- nestalo je papira za stampanje. Baksuz!! Trci do drugog automata, provlaci one nenormalno ogromne kofere kroz rotirajuca vrata, trci na peron....i...ispred nosa nam ode voz. Pu!! bem ti zemlju...cekali smo sledecih pola sata.

 

Imali smo jedno presjedanje, sto je podrazumjevalo nenormalno dugacak hodnik i nekoliko nivoa stepenica do druge linije. In any way, stigli smo. A onda su Pedju uhvatila vrata od metroa. Ajme  majko sta sam se uplasila. Voz moze da krene i da ga baci pod sine, a oni ljudi unutra NISTA. Vuci njega nazad, psuj, zapomazi. Dok se neka bakica nije smilovala i   pritisla neku rucicu za otvaranje vrata. Sve je trajalo nepun minut, ali meni je izgledalo kao vjecnost.
Ok, znaci tako, no more nice guy, sad kad dodje metro laktaj se kao u gradskom prevozu kod kuce, kakva kultura, kakva evropa, brate!!

Hostel nam je bio nedaloko od Ramble. Ma na super je mjestu, ali nocu da se uplasis od faca koje se muvaju tuda. Kao da si pomjiesao Vozdovac i Dorcol sa Bronxom i stavio sve to u ulicu crvenih fenjera u Amsterdanu. Ludnica!

 

 

Cika Luis je Kinez i skroz je simpa.

 

Sve imamo sto nam treba. Pravimo kratku setnju do pola dva ujutro i pri tom sasvim nenadano naljecemo na tzv. gay street, promuvamo se, odemo do gata a onda kuci da spavamo.

 

Zid od kupatila je pregradni zid i nije spojen sa plafonom, smijemo se odlascima u wc jer zvucni efekti su uznemirujuci. Ok, bar ima klimu. Pokusavamo da gledamo spansku televiziju, ali se brzo umaramo i konacno zaspemo.
Prvi dan u Spaniji je pun stresa iz Beograda.

Nedelja je osvanula potpuno sunčana. Od prvog trenutka nije bilo sumnje da će dan biti sa jasno odijeljenim sijenkama crnim kao zečije rupe.

I šta čovjek da radi, nego put pod noge. " Idi lupaj mu na vrata, taj će da spava do sutra!" 

Još samo srk kafe i nabrzinu skupljaj stvari. "Ne zaboravi aparat!" 

Putovanja su divna jer kotrljanje točkova dezintegriše vrijeme, iako se fizika ne bi složila sa tvrdnjom. Uživamo u neobavezama. Pijemo kafu na svakoj pumpi koja ima aparat za espreso. Putujemo satima i pevamo u kolima. Nikad do sad Novi Sad nije bio toliko udaljen od Beograda. Srećom niko nas ne čeka tamo, osim golubova i sunčanih klupa na Petrovaradinu.

 (Dalje)

 U Budimpestu bih mogla da odlazim konstantno. Jedno vrijeme sam se bavila mislju da ne bi bilo lose zivjeti tamo. Budimpesta se kao neka stara dama namjesta pred objektivom i uvijek je prelijepa, cak i kad je ruzna i dan je siv.
Od Beograda do Budimpeste put prodje brze nego sto prethodno zamisljate jer put vodi kroz ravnicu. Tako da ste, ako nema guzve na granici,   za 6 sati.
Hosok tere, ili Trg Heroja je centralno mjesto gdje se okupljaju svi turisticki autobusi na obaveznoj turi kroz grad. Sirok trg sa kolonadama madjarskih vladara.

Nekako mi uvijek stignemo oko pola 7 u Budimpestu, pa se pritajimo do osam sati i pokusavamo da otresemo krmelje od nocne voznje. A u osam polako krecemo u osvajanje. Iako vas provozaju sa autobusom, najljepse je protabanati grad od Trga heroja pa Andrasevim bulevarom pravo do keja. A onda polako od mosta do mosta sve do Parlamenta, i jos dalje ako te noge nose do Margit ostrva.
Prelazak preko Lancanog mosta i penjanje zicarom na Budim je predah, a onda sa vrha Budima pogled na Pestu.

 

 

Jednom prilikom je na vidilici na Budimu duvala takva kosava da su se statue drzale posljednjim snagama za postolja, a namrgodjena Pesta se durila ispod sivih oblaka. Bilo je fascinantno sto jedan nas umjetnik ima svojih ruku djelo u tom gradu..i to bas na toj vjetrometini od vidilice. Rijec je o Ivanu Mestrovicu i njegovom velicanstvenom spomeniku.

Inace, taj april u Budimpesti je bio sav siv i kisni. Unatoc tome Budimpesta mi je izgledala nakindjurena. Prepuna svega i svacega. 65 muzeja, pozorista, spomenika. Cudo jedno od grada.

Hotel nam je bio "Zuglo", ali smo ga mi od miloste nazvali "Ruglo" jer vise nije ni zasluzio sa svojim memljivim sobama, laminat podom i klaustrofobicnom atmosferom. Tu prvu noc smo iako umorne, izasle do centra samo da utvrdimo mars-rutu za sutra. Nasa je bila ona divna zuta linija metroa, najstarija i najuredjenija. A onda smo u kasni sumrak prosetale Andrasi bulevarom dok su se ulicna svjetla palila. Sve nam je izgledalo blizu jer je Pesta ravna.

 

 

Na Trgu heroja postoje dva muzeja, i oba su imali divne izlozbe tog dana, te smo proveli citavo popodne tamo. Kad smo izasli, sunce je bilo na zalasku, a broj biciklista u porastu. Uskoro ih je bilo toliko da nisi imao gdje sibicu baciti, a kamoli proci automobilom. Ispunjen citav trg i pocetak Andrasi bulevara.
Saznali smo od jednog ljubaznog bicikliste da su dosli protestvovati jer su im osporavana prava u saobracaju.
Stvarno?!!!

Bilo je to pravo otkrovenje. Biciklisti zdruzeni u borbi za svoja prava u saobracaju!
 Uzivali smo u toj detinjariji, jer u zemlji iz koje mi dolazimo na miting se ide samo ako ti je ugrozena egzistencija kao ljudskom bicu. O pravima biciklista i ostalih manjina niko ne vodi previse racuna, samo dok su svi zivi.

Oraspolozeni i srecni sto smo prisustvovali necem tako retkom, otisli smo do Opere, a onda jos dalje do Vaci ulice trazeci restoran u kojem bez zurbe mozemo vecerati.

 

 

Tropikarijum.
 Ajkule. Voda. Ribice. Ptice. Raze koje se maze "frrrrrrr...." po trbuhu.
To su sve asocijacije za Tropikarijum, najlepsi koji sam posetila zasad. Sa onog varljivog sunca i prolecnih pljuskova usli smo ravno u tropske predele, recimo azije..
 U delu sa gmizavcima pljusnula je i prava tropska kisa, jedva smo izbegli katastrofu da se skroz naskroz smocimo.

Uzivala sam u podvodnom tunelu i ajkulama koje plivaju nama iznad glava. Bila je to mjesavina straha i decjeg ushicenja. Ali zapravo uz malo maste mogla sam se zamisliti na dnu mora. Pored velikog akvarijuma su postavljene stolice na kojima moze da se sedi i da se promatraju ribe koje u polumraku plutaju kroz vazduh-vodu. Magicno i hipnotisuce. To je valjda i magija sirena, ta njihova pjesma mora da odise tisinom i mirom koji tako nedostaje ovoj bucnoj povrsini i suvozemnom zivotu.

Ali najlepse je bilo kad smo u velikom bazenu mazili raze, iako smo posle toga smrdili na ribu, nismo mogli da odolimo umiljatim morskim mackama.

 

Kad smo prvi put bili u Budimpesti, otkrili smo lavirint, ali usljed klasicnog turistickog trcanja kroz grad, nismo stigli da obidjemo i to tako primamljivo mjesto. Ali, ovaj put smo prosli pored Ribarskih kula i pravac druga ulica lijevo. Iznad vrata stoji znak, Labyrinth, strme stepenice vode do prostrane galerije gde odzvanja neka "gotika" muzika, a ljubazni sluzbenici cekaju iza saltera da vam prodaju mapu i ulaznicu i puste vas da se sami gubite bez Arijadnine niti.
Usli smo veseli u mracne lucno oblikovane tunele i hodnike. Ispred nas je usla neka porodica sa dve devojcice,.. samo da napomenem da ih nismo sreli vise nikad.

Zvuci su dopirali iz skrivenih zvucnika, culi su se otkucaji srca, urlici iz tamnice, kapanje vode, jezivi zvuci koji su nam potkopavali razumna objasnjenja o tehnici senzora i razbuktavali mastu. Vidljivost uglavnom smanjena n aminimum. Cesto smo zastajkivali da proverimo na mapi gde se nalazimo. Uglavnom smo lupali napamet i skretali kako nas je intuicija vodila.
Kod treceg odjeljka strah nas je vec uveliko nagrizao i naglas smo pricali i pjevusili da se ohrabrimo medjusobno. Odjednom, zaculi su se koraci i iza ugla na nas su naletili Kinezi. AAA!!!!! tako smo vrisnuli, a onda prasnuli u smijeh da je ovim jadnim turistima sa minijaturnim fotoaparatima odmah bilo jasno da smo iz ratom pogodjenog podrucja.
in any way, sve je bilo ok dok nismo dosli do dijela gdje se kroz vrata ulazi u tunel za hrabre. Cuj za hrabre. Tz!!!

drug i ja smo usli u mrakom ispunjen i bez ijednog svijetla opremljan prostor. Momentalno smo se uhvatili za ruke. "Pali mobilni!" - dreknula sam. Ne pada mi na pamet da sljapkam u mraku po baricama i pipam ove ljigave zidove. Zahvaljujuci Nokia tehnici prosetali smo hodnikom dok su nam se dlanovi medjusobno znojili. Ali kad smo izasli napolje, rekli smo ovima sto nisu usli da je bilo super i da su stvarno mala deca kad nisu smeli uci.

 

Krstarenje otocima moze uvijek biti samo prijatno. Opustite se, jos niko nije dobio morsku bolest od samo nekoliko sati voznje brodicom :) 

Na Bolu sam bila i ranije, ali se ne sjecam tako hladne vode. Mislim da su me ona ljetovanja po juznim i toplim morima razmazila. Potpuno sam se odvikla od Jadranskih struja.

 

No, kad se jednom naviknes i ne obracas paznju na plave prstice, onda je stvarno uzivanje, vidljivost je nevjerovatna. Nisam ponjela masku za scuba-diving, ali sam u svakom slucaju imala prilike da se sprijateljim sa nekim jezincima. :)

 

 

Jelsa je ka i uvik opusteno ispruzena pored obale i uopce se ne obazire na prolazne turiste koji je skljocaju sa aparatima.

Mislili smo se peti do vidikovca, ali je brod uskoro isplovljavao za Bol, tako da smo tek stigli prosetati i odmoriti zeluce uz kavu.

 

Lavandu smo kupili kod nekog dede koji je bio rad da nam isprica svoju storiju, u njegovoj radnji je bilo za kupit i rucnih radov apoput stolnjaka, nekih vesti sa kukicanim momentima i jos brdo toga, a i bilo je naslagano uglavnom u tom stilu. Odustali smo od kopanja po tom asortimanu i zadovoljili se lavandom koje je bozanstveno mirisala "..to je rucno brano, da znate.." uvjeravao nas je stari.

 

Kad vam dosadi Beograd sa svojom dopola metropolisanom atmosferom, izlet u prirodu je ono sto vam treba. Od svih mogucih priroda, izaberite dvorac Dundjerski. Put, u ne bas najboljem stanju, vodi kroz predivne predjele Vojvodine, ravne i zelene.

Budite sigurni da pravilno citate kartu, uvijek postoji mogucnost da pogresno skrenete. Ako se ipak bez vecih problema docepate dvorca, uzivat cete u svakom trenutku. Predio kao kad ste citali bajke o Pepeljugi i njoj slicnim curama. Pogled s vrha doseze kilometrima okolo. Za fotografisanje dusu dalo.

Najbolji odlazak je u kasno prolece, mozda leto i jesen je carobna. Zimu izbegavajte, ravnica je depresivna u to doba godine.

Ako ste se upravo vencali, to vam je idealno mesto za medeni mesec, vikend, prvu bracnu noc, sta god.

Sve u svemu, ne propustajte.

Beograd je ono sto vecina ljudi trazi. S jedne strane to je jedna velika spavaonica ljudi koji samo rade, studiraju ili privremeno borave ovde. Grad prepun nervoznih vozaca, guzvi na cestama, zakrcenja, taxsista koji prelaze i te nemoguce prepreke, kao i vikend dana kad grad odahne rasterecenih ulica i cesta.
S druge starne, to je jedan moderni grad sa svim megamarketima, megastorovima, trznim centrima, velikim robnim kucama, velikim robnim markama, fancy kaficima, trenutno trazenim okupljalistima, trenutno modernim kafama, markama piva, koktelima. Grad prepun diskoteka, kafica, pabova, klubova, sa tematikama koje prekrivaju upravo sve meridijane i paralele.
Ako samo malo zastanete i u tom modernom uzurbanom gradu odahnete i pogledate malo dalje niz kaldrmisanu ulicu, naici cete na zaboravljene cesme, stare kafane, prasnjave spomenike, puste klupe, radoznale golubove, usamljene galebove, zalutale pecarose, zaljubljene parove.

Beograd je divno mjesto da samo malo budete ono sto jeste i dobijete ono sto vam treba.

 

grcki otoci su kao i dalmatinski,

borovi, iglice, pesak , sljunak, cvrcci..

jedino nedostaje onaj intenzivni miris

 (Dalje)

Dalmacija mirise na smolu, na tek raspuknutu smokvu i na morske trave.

Kad dodjete u dalmaciju, sjetite se da su Rimljani tu pravili svoje gradove, ne zato sto im je ponestalo goriva, vec sto im se dusa napila ljepote.

Primjetit cete da se u Dalmaciji ljudi pozdravljaju sa : Zdravi bili! ...kakav divan nacin da nekom pozelite lijep i uspjesan dan.

U ovom blogu nema slika, jer fotografije ne nose mirise, to nose samo nasa sjecanja.

Otidjite u Dalmaciju i sjedite u suton na obalu mora i cutite dok vas sunce ljubi za laku noc,

shvatit cete da je bensedin izlisan proizvod.

-JUG JE TAMO GDE LJUDI PEVAJU NA ULICI-

Jeste, Rim je vječni grad, to stoji sasvim neosporno, ali kad vidite sve iz priručnika za turiste pripravnike, svakako odite u Napulj.

Široki, prenapučeni Napulj, koji ne prestaje da se smeje.

 

 (Dalje)

-KAD NEMA USISIVAČA, KUDA SMESTITI SVE TE KUĆE i ISTORIJU?-

 

 (Dalje)

 (Dalje)

-STOCKHOLM IZ JEDNOG PRIVATNOG UGLA-

FIZIOLOGIJA I KLIMATSKE PRILIKE

 (Dalje)