domestic cat

Što su datumi veći, to mi neopaženije prođu.

 Nekad sam za Nove Godine pisala pisma Deda Mrazu. Za rođendane planirala velike žurke.

Bla bla...i tako unedogled. Svaki važan datum i crveno slovo u mom privatnom kalendaru bi bio naduvavan do srazmjera milenijumske proslave.

A kako godine prolaze i život dobija na ubrzanju, one svakodnevne (i one druge) obaveze uzimaju lavovski dio mog života. Te mi zamagle horizonte i u potpunosti zaklone one važne crvene datume koji išču poseban pristup.

Tako i danas, prođe mi dan u trci i jurnjavi, papirologiji i potpisima. A ni za trenutak nisam pomislila na moju ljubav. Nisam joj spremila ništa posebno. Ni pesmu joj nisam napisala. Ni sms poljubac poslala. Ama, ništa!

I tako odlučih da joj napišem ovih par redaka da mi oprosti..

Ljubavi, volim te! 

"...apsolutno me ne interesuje sta imas da kazes!!!- vikala je iz sveg glasa u sebi, dok je stajala u tom uskom hodniku, a decje torbe su je gurale u ledja i lice poput nasrtljivih putnika podzemne zeleznice... ...-uostalom ja nikad necu biti tvoja zena, ili bilo cija, necu imati taj slatki osmeh i razumevanje, ...i sve u svemu ti od mene to i ne trazis, ti nikad nista ne trazis, ja ne znam sta ti zelis da ja budem!!!!- -..ti si poput dobro savladanog igraca u nerazumljivoj kineskoj opereti, dobro izgledas, ali nikog nije briga sta pricas ...ahahahhhah-

Preko ruba crvenog vina
sto mirisom podsjeca na tebe
pogodi me bez rijeci
tvoj pogled

ma sve je to sasvim ok,

nema problema stvarno...

zivot je cudno zamrseno klupko  i niko ne ocekuje da tece med i mlijeko, ali ipak negdje duboko u dusi ti se nadas da ce biti ipak malo bolje,malo vise, samo malo...mada nam nikad to malo nije dosta

zadnjih dana me stizu neke tuge, d-molovi na sve strane, sjetne price, male smrti duse, a zrak je divan, mekan, vjetar njezno grli i sve je ok, i sunchane ulice i tamnoplava hladovina, nema mjesta nevolji...

joj, zaboravila sam danas da si njen, poptuno me ophrvala njeznost, ti si imao onaj pogled tek probudjene machke, kao da si dugo lezao u necijem krilu... da li proslost ima istu rutinu, posjecuje li nas, ponavlja li se... tebe bih ponovila bez razmisljanja i bez kajanja, makar grizla kamen posle...buducnost ionako ne postoji, to je samo propaganda, mi smo zarobljeni u sadasnjosti i ne poznajemo trajanja..

Sedela je tražeći pogledom barem neku tačku oslonca, ne da pokrene zemlju, već tek da zadrži sebe samu od sunovrata.

Ako još jednom bude morala da prisustvuje njihovoj svađi, lepo će da skoči kroz prozor pa nek oni vide šta će s tom mrljom na pločniku.

Sjećanja iz djetinjstav su puna slomljenih lustera, masnica, svađa, treskanja vratima i po neki raskrvavljen obraz. Tad joj nije bilo čudno, mislila je da tako svi žive.. u latentnom strahu da ne probude vjekovni bijes pater familijasa. Ni dan danas te veze nisu raskinute, i ne zna na koga je više bijesna; oca što je takav siledžija, ili majku što nije imala snage da ode.

U jedno je bila sigurna, nikad se neće udati, ako svi brakovi zapadaju u krizu i njen će...a ona ne želi da bude na mjestu tog muža koji će istrpiti tad pokuljali bijes..bila bi u stanju i da ubije, sigurna je u to...samo iz tog razloga u kući ne drži vatreno oružije..

samo sjedi mirno i gleda u daljinu...i čeka da prođe, da utihnu glasovi iz kuhinje, da se začuje i posljednje šuštanje metle koja skuplja ostatke razbijenog posuđa..

da li će znati svojoj djeci biti nježna i dobra?

dok slusam kako sviras, zamisljam tvoje prste na zicama, zamisljam da drzis zatvorene oci, i da ti svjetlo pada na lice, ono prvo jutarnje sto cini da svi licimo na sijenke iz crno-bijelih filmova...

ponekad tuga izbija iz onih visokih nota sto jece u tisini, ..a nekad tek zhuborish..

neznatno me pomjera misao o tvojoj stvarnosti, o udisanju vazduha i slicnim popratnim momentima...da li zivot ikad ide uzlaznom putanjom, ili smo tek oscilacije ritma i sinusoide kretanja...

a prsti su ogrubili od zica i jagodice ostavljaju hrapav trag na kozi i pregibu vrata

 

volim kad na pragu noci, u onaj mlacni suton, ugledam tvoje oci kako prze moju kozu...

nedostajat ces mi, vec sad znam da ce koza jos dugo pamtiti tvoje ruke i trag poljupca na vratu...rekla bih ti -ostani! ili -povedi me sa sobom! ...ali nemam tu moc govora..

jezik je tako razmeksan od poljubaca, a dusa klonula u tvojim sigurnim rukama, da bi svako ubjedjivanje zavrsilo opet medju charshafima, daleko od zajednichkih kofera...

 necu te zamoliti ni da mi se javish, suluda je i misao o prijateljstvu, ali bih volila da mislish na mene dok ljubish druge i zarivas im prste u kosti