domestic cat

Grdno se varaš!

Ne pada mi na pamet da lelečem o tužnim ljubavima.

Stvar je posve drugačije prirode.

Radi se o onom dugmetu ‚‚zaboravi me‚‚ koje se smeši ispod svakog komentara koji smo nabrzinu otkucali na prijateljskom blogu.

Čuj, zaboravi me!!

Kako sad to može biti? Da li će te zaboraviti pisac redova ispod kojih ostavlješ komentar? Hoće li osetiti, u trenutku dok pritiskaš tu tipku, kako leden povetrac struji, a osećanje nečeg nepovratno izgubljenog ga preplavljuje? Da li će imati potrebu da iščitava komentare na svom blogu, uz neopisiv osećaj da mu nešto promiče? Da li će te sresti na ulici sa nesvesnim osmehom pozdrava, a onda zbunjeno požuriti dalje?

Kako nas to zaboravljaju?

I još gore... zašto bi mi hteli da budemo zaboravljeni?