bacanje i podbacivanje
Čitam ovaj domaćicin blog
http://domacica.blog.rs/blog/domacica/generalna/2008/02/16/guzva-pred...
i razmišljam kako se geni mogu promijeniti.
I moja je porodica, poput svih radničkih porodica srednje (sad već izumrle) klase, gajila nekoliko osnovnih oblika održavanja vrste. U to je spadalo i obavezno i brižljivo čuvanje garderobe (ali ne samo garderobe, već i starih cipela, fotelja, drvenih dasaka, praznih kutija, plastičnih poklopaca, eksera, pertli i koječega što vam može pasti na pamet u ovom trenutku). Sve zakrpe su našle svoju svrhu. Sve čarape su krpljene. Stare suknje prepravljane. A većina iznošene crnine čuvana za "ne daj bože".
In any way, kuća je postala mala prodavnica užasa sa buđavim mirisom nostalgije. Kuću smo u međuvremenu promijenili. Životni prostor nam se drastično smanjio. Što je imalo dobrih strana; morali smo da pobacamo kutije upotrebljenih tegli i rasparenih plastičnih poklopaca. Što nam je uštedilo veliki broj kvadratnih kilometara.
A onda smo morali da pobacamo i one pomenute pokrpljene pertle, stare navlake za automobilska sedišta i okrnjene činije za salatu. oslobođeni tereta prošlosti, na plećima smo sad nosili tek vazduh i poneko sećanje.
Poslednja faza je nastupila kad smo kamenog srca poklonili odela iz 70-tih, iako su zvoncare nakratko imale svoj rimejk.
Za njima su kao lavina otišli dnevnici pisani od prvog osnovne, suknje "obući-ću-ih-kad-smršam", pokloni koji se nisu sviđali ni onom ko ih je poklanjao, cipele bušne samo na levoj strani, sveske sa posvetama srednjoškolskih ljubavi, kasete koje su se otopile na suncu, gaće koje su izgubile elastičnost i kupaći kostimi koji su izgledali kao garderoba za izlazak današnjih "devojčica".
Neopisiv osećaj slobode se širio sa svakim zavežljajem što je odlazio. 5.oktobar ne može ni da prismrdi toj slobodi. Više ni poruke ne čuvam. Mejlove brišem. Jer nepogrešivo pamtim samo ono što mi odgovara, sve drugo predstavlja balast mojoj budućnosti
hihihi... moji telefoni napuceni su sms porukama koje cuvam... samo povremeno ih sortiram i obrisem samo one koje bas moram. valjda je to neki podsvesni mehanizam, nesto nalik sigurnosnom cebencetu za koje se grcevito drze mala deca. to je valjda neki hrcak sindrom. nekoliko puta sam odbacivala te balaste, no uvek se ispostavljalo da bi se pronasla upotreba bacene stvari onog momenta kada bi bila bacena. doduse, kao ekonomista ne mogu a da ne kazem da je jadna ona zemlja koja srednju klasu nema... a buducnost.. deluje tako daleko, iza brda nepotrebnih stvari, nekako je sigurnije :)
Autor hyperblogger — 17 Feb 2008, 01:35
iza brda plava, miš crveni spava...
a iza brda stvari, ne znam šta spava, ali ima mnogo prašine za čistit :)
Autor leklerk — 17 Feb 2008, 01:47
Lepo napisano, sa mnogo dubljeg smisla. Isto je valjda u većini kuća, princip nebacanja nepotrebnog preti da nas uguši. Od mejlova lepo sortirani najlepši prilozi, od SMS samo univerzalne lepote da se nekom drugom ulepša dan, iz kuće napolje sve što nije korišćeno pet godina...i lakše se diše.
Autor sanjarenja56 — 17 Feb 2008, 08:46
nadam se da sledi i par saveta kako postici to"oslobodjenje"
Prijatno!
Autor domjacica — 17 Feb 2008, 09:38
Mozda ti to i nije losa ideja. Pokupiti staru odecu i dati nekome ko nema sta da obuce!
Autor siljka — 17 Feb 2008, 11:08
Siljka, to sam baš ja radila. Igračke deci u obdaništu i u Zvečanskoj,
garderoba očuvana drugoj deci i odraslima, a neočuvana - u stare krpe.
I po jedna kutija za uspomene svakome u kući, u kojoj se ostavljaju
drage sitnice.
Autor sanjarenja56 — 17 Feb 2008, 12:21
kolko je ljubav se spemna zrtvovati za tu vezu hehheh pozzz Mia
Autor dusa — 18 Feb 2008, 18:58