domestic cat

Nedelja je osvanula potpuno sunčana. Od prvog trenutka nije bilo sumnje da će dan biti sa jasno odijeljenim sijenkama crnim kao zečije rupe.

I šta čovjek da radi, nego put pod noge. " Idi lupaj mu na vrata, taj će da spava do sutra!" 

Još samo srk kafe i nabrzinu skupljaj stvari. "Ne zaboravi aparat!" 

Putovanja su divna jer kotrljanje točkova dezintegriše vrijeme, iako se fizika ne bi složila sa tvrdnjom. Uživamo u neobavezama. Pijemo kafu na svakoj pumpi koja ima aparat za espreso. Putujemo satima i pevamo u kolima. Nikad do sad Novi Sad nije bio toliko udaljen od Beograda. Srećom niko nas ne čeka tamo, osim golubova i sunčanih klupa na Petrovaradinu.

 (Dalje)

Kad radite u vrtiću, neminovno je da zabilježite bar stotinak bisera koje deca izmisle u iskonskoj potrebi da objasne svijet..

evo nekoliko :)

O kojim ćemo životinjama da pričamo; šumskim, vodenim, divljim?

Igor: O ribljim životinjama.

 

Sta znaci “gentleman”?

IGOR: Snežni čovek

 

J Gde žive crnci?

J   PAJA: Crnci žive u Crnoj gori.

 

o   Ko je gnjurac?

JOVAN:To je spasioc riba.

 

 

paja: Tečka su udarila kola. Žena je izašla iz kolone i udarila ga.

?: da li je žena vozila automobil ili je bila pešak?

Paja: Vozila je kola.

?: A tečko, u čemu je on bio?

Paja: U radnom odelu.

 

 

 

Rale:Vidi krave, to su krave planinarke!

 

  

§  Kada vidiš zebru na ulici, šta to znači?

Miša: prvo sačekaš da zebra ode, pa onda pređeš ulicu.

 

Vuk: Kad porastem ja ću biti šunjalica.

muzika brazila

casa vina

slatko posle crne kafe

sva se slova pretvorila u mala

misli u leptire

tvoje reci u obecanja

 pustam glasnije djavana i brilho da noite

 cigareta je nepristojno obucena u papir

poljubi me 

Sreća je sasvim izuzetno stanje duha kad si pomiren sa svojom unutrašnjom prirodom.

Potpuno nevezano za bilo kakve spoljne uticaje, dozvolila sam sebi biti sretna. I nije mi bilo teško. I nisam se osjećala krivom. Samo sam otkrila zaboravljene predjele iza natkrivenih očnih jabučica. Uživala u onom osjećaju da je divno biti živ. I biti slobodan, a ne Slobodan.

Mirisi nekih davno zaboravljenih mora su se miješali sa zimom u Beogradu. Bilo je potpuno čudesno da još uvijek postoje netaknuti izvori nade.

Kao što reče hyperbloger "Dok dišem- nadam se" ..

Zatvor nema veze sa opstipacijom, mada bi se i o tome moglo pisati,
zatvor je stanje svijesti.

Realno imaš ti slobodu pokreta, mišljenja, djelovanja, kretanja u sve 4 dimenzije,
...ali iz nekih neslućeno glupih razloga, čiji korijeni leže u tvom djetinjstvu,
lepo si se obavezao na zatvorsko izdržavanje svog života sa prisilnim radom od 8 sati dnevno, obaveznim posjetama rodbini, usluživanju ukućana...

Ophodnja prema rođenom životu ti je krajnje diskutabilna.

Da li se slobodan čovjek dovodi u takvu poziciju, da nema slobodnog vremena,  jer ima booking na sve obaveze ovog svijeta?

..to je tako nesrećan ćosak za gledanje na život!

Čitam ovaj domaćicin blog

http://domacica.blog.rs/blog/domacica/generalna/2008/02/16/guzva-pred...

i razmišljam kako se geni mogu promijeniti.

I moja je porodica, poput svih radničkih porodica srednje (sad već izumrle) klase, gajila nekoliko osnovnih oblika održavanja vrste. U to je spadalo i obavezno i brižljivo čuvanje garderobe (ali ne samo garderobe, već i starih cipela, fotelja, drvenih dasaka, praznih kutija, plastičnih poklopaca, eksera, pertli i koječega što vam može pasti na pamet u ovom trenutku). Sve zakrpe su našle svoju svrhu. Sve čarape su krpljene. Stare suknje prepravljane. A većina iznošene crnine čuvana za "ne daj bože".

In any way, kuća je postala mala prodavnica užasa sa buđavim mirisom nostalgije. Kuću smo u međuvremenu promijenili. Životni prostor nam se drastično smanjio. Što je imalo dobrih strana; morali smo da pobacamo kutije upotrebljenih tegli i rasparenih plastičnih poklopaca. Što nam je uštedilo veliki broj kvadratnih kilometara.

A onda smo morali da pobacamo i one pomenute pokrpljene pertle, stare navlake za automobilska sedišta i okrnjene činije za salatu. oslobođeni tereta prošlosti, na plećima smo sad nosili tek vazduh i poneko sećanje.

Poslednja faza je nastupila kad smo kamenog srca poklonili odela iz 70-tih, iako su zvoncare nakratko imale svoj rimejk.

Za njima su kao lavina otišli dnevnici pisani od prvog osnovne, suknje "obući-ću-ih-kad-smršam", pokloni koji se nisu sviđali ni onom ko ih je poklanjao, cipele bušne samo na levoj strani, sveske sa posvetama srednjoškolskih ljubavi, kasete koje su se otopile na suncu, gaće koje su izgubile elastičnost i kupaći kostimi koji su izgledali kao garderoba za izlazak današnjih "devojčica".

Neopisiv osećaj slobode se širio sa svakim zavežljajem što je odlazio. 5.oktobar ne može ni da prismrdi toj slobodi. Više ni poruke ne čuvam. Mejlove brišem. Jer nepogrešivo pamtim samo ono što mi odgovara, sve drugo predstavlja balast mojoj budućnosti

 

 U Budimpestu bih mogla da odlazim konstantno. Jedno vrijeme sam se bavila mislju da ne bi bilo lose zivjeti tamo. Budimpesta se kao neka stara dama namjesta pred objektivom i uvijek je prelijepa, cak i kad je ruzna i dan je siv.
Od Beograda do Budimpeste put prodje brze nego sto prethodno zamisljate jer put vodi kroz ravnicu. Tako da ste, ako nema guzve na granici,   za 6 sati.
Hosok tere, ili Trg Heroja je centralno mjesto gdje se okupljaju svi turisticki autobusi na obaveznoj turi kroz grad. Sirok trg sa kolonadama madjarskih vladara.

Nekako mi uvijek stignemo oko pola 7 u Budimpestu, pa se pritajimo do osam sati i pokusavamo da otresemo krmelje od nocne voznje. A u osam polako krecemo u osvajanje. Iako vas provozaju sa autobusom, najljepse je protabanati grad od Trga heroja pa Andrasevim bulevarom pravo do keja. A onda polako od mosta do mosta sve do Parlamenta, i jos dalje ako te noge nose do Margit ostrva.
Prelazak preko Lancanog mosta i penjanje zicarom na Budim je predah, a onda sa vrha Budima pogled na Pestu.

 

 

Jednom prilikom je na vidilici na Budimu duvala takva kosava da su se statue drzale posljednjim snagama za postolja, a namrgodjena Pesta se durila ispod sivih oblaka. Bilo je fascinantno sto jedan nas umjetnik ima svojih ruku djelo u tom gradu..i to bas na toj vjetrometini od vidilice. Rijec je o Ivanu Mestrovicu i njegovom velicanstvenom spomeniku.

Inace, taj april u Budimpesti je bio sav siv i kisni. Unatoc tome Budimpesta mi je izgledala nakindjurena. Prepuna svega i svacega. 65 muzeja, pozorista, spomenika. Cudo jedno od grada.

Hotel nam je bio "Zuglo", ali smo ga mi od miloste nazvali "Ruglo" jer vise nije ni zasluzio sa svojim memljivim sobama, laminat podom i klaustrofobicnom atmosferom. Tu prvu noc smo iako umorne, izasle do centra samo da utvrdimo mars-rutu za sutra. Nasa je bila ona divna zuta linija metroa, najstarija i najuredjenija. A onda smo u kasni sumrak prosetale Andrasi bulevarom dok su se ulicna svjetla palila. Sve nam je izgledalo blizu jer je Pesta ravna.

 

 

Na Trgu heroja postoje dva muzeja, i oba su imali divne izlozbe tog dana, te smo proveli citavo popodne tamo. Kad smo izasli, sunce je bilo na zalasku, a broj biciklista u porastu. Uskoro ih je bilo toliko da nisi imao gdje sibicu baciti, a kamoli proci automobilom. Ispunjen citav trg i pocetak Andrasi bulevara.
Saznali smo od jednog ljubaznog bicikliste da su dosli protestvovati jer su im osporavana prava u saobracaju.
Stvarno?!!!

Bilo je to pravo otkrovenje. Biciklisti zdruzeni u borbi za svoja prava u saobracaju!
 Uzivali smo u toj detinjariji, jer u zemlji iz koje mi dolazimo na miting se ide samo ako ti je ugrozena egzistencija kao ljudskom bicu. O pravima biciklista i ostalih manjina niko ne vodi previse racuna, samo dok su svi zivi.

Oraspolozeni i srecni sto smo prisustvovali necem tako retkom, otisli smo do Opere, a onda jos dalje do Vaci ulice trazeci restoran u kojem bez zurbe mozemo vecerati.

 

 

Tropikarijum.
 Ajkule. Voda. Ribice. Ptice. Raze koje se maze "frrrrrrr...." po trbuhu.
To su sve asocijacije za Tropikarijum, najlepsi koji sam posetila zasad. Sa onog varljivog sunca i prolecnih pljuskova usli smo ravno u tropske predele, recimo azije..
 U delu sa gmizavcima pljusnula je i prava tropska kisa, jedva smo izbegli katastrofu da se skroz naskroz smocimo.

Uzivala sam u podvodnom tunelu i ajkulama koje plivaju nama iznad glava. Bila je to mjesavina straha i decjeg ushicenja. Ali zapravo uz malo maste mogla sam se zamisliti na dnu mora. Pored velikog akvarijuma su postavljene stolice na kojima moze da se sedi i da se promatraju ribe koje u polumraku plutaju kroz vazduh-vodu. Magicno i hipnotisuce. To je valjda i magija sirena, ta njihova pjesma mora da odise tisinom i mirom koji tako nedostaje ovoj bucnoj povrsini i suvozemnom zivotu.

Ali najlepse je bilo kad smo u velikom bazenu mazili raze, iako smo posle toga smrdili na ribu, nismo mogli da odolimo umiljatim morskim mackama.

 

Kad smo prvi put bili u Budimpesti, otkrili smo lavirint, ali usljed klasicnog turistickog trcanja kroz grad, nismo stigli da obidjemo i to tako primamljivo mjesto. Ali, ovaj put smo prosli pored Ribarskih kula i pravac druga ulica lijevo. Iznad vrata stoji znak, Labyrinth, strme stepenice vode do prostrane galerije gde odzvanja neka "gotika" muzika, a ljubazni sluzbenici cekaju iza saltera da vam prodaju mapu i ulaznicu i puste vas da se sami gubite bez Arijadnine niti.
Usli smo veseli u mracne lucno oblikovane tunele i hodnike. Ispred nas je usla neka porodica sa dve devojcice,.. samo da napomenem da ih nismo sreli vise nikad.

Zvuci su dopirali iz skrivenih zvucnika, culi su se otkucaji srca, urlici iz tamnice, kapanje vode, jezivi zvuci koji su nam potkopavali razumna objasnjenja o tehnici senzora i razbuktavali mastu. Vidljivost uglavnom smanjena n aminimum. Cesto smo zastajkivali da proverimo na mapi gde se nalazimo. Uglavnom smo lupali napamet i skretali kako nas je intuicija vodila.
Kod treceg odjeljka strah nas je vec uveliko nagrizao i naglas smo pricali i pjevusili da se ohrabrimo medjusobno. Odjednom, zaculi su se koraci i iza ugla na nas su naletili Kinezi. AAA!!!!! tako smo vrisnuli, a onda prasnuli u smijeh da je ovim jadnim turistima sa minijaturnim fotoaparatima odmah bilo jasno da smo iz ratom pogodjenog podrucja.
in any way, sve je bilo ok dok nismo dosli do dijela gdje se kroz vrata ulazi u tunel za hrabre. Cuj za hrabre. Tz!!!

drug i ja smo usli u mrakom ispunjen i bez ijednog svijetla opremljan prostor. Momentalno smo se uhvatili za ruke. "Pali mobilni!" - dreknula sam. Ne pada mi na pamet da sljapkam u mraku po baricama i pipam ove ljigave zidove. Zahvaljujuci Nokia tehnici prosetali smo hodnikom dok su nam se dlanovi medjusobno znojili. Ali kad smo izasli napolje, rekli smo ovima sto nisu usli da je bilo super i da su stvarno mala deca kad nisu smeli uci.

 

Krstarenje otocima moze uvijek biti samo prijatno. Opustite se, jos niko nije dobio morsku bolest od samo nekoliko sati voznje brodicom :) 

Na Bolu sam bila i ranije, ali se ne sjecam tako hladne vode. Mislim da su me ona ljetovanja po juznim i toplim morima razmazila. Potpuno sam se odvikla od Jadranskih struja.

 

No, kad se jednom naviknes i ne obracas paznju na plave prstice, onda je stvarno uzivanje, vidljivost je nevjerovatna. Nisam ponjela masku za scuba-diving, ali sam u svakom slucaju imala prilike da se sprijateljim sa nekim jezincima. :)

 

 

Jelsa je ka i uvik opusteno ispruzena pored obale i uopce se ne obazire na prolazne turiste koji je skljocaju sa aparatima.

Mislili smo se peti do vidikovca, ali je brod uskoro isplovljavao za Bol, tako da smo tek stigli prosetati i odmoriti zeluce uz kavu.

 

Lavandu smo kupili kod nekog dede koji je bio rad da nam isprica svoju storiju, u njegovoj radnji je bilo za kupit i rucnih radov apoput stolnjaka, nekih vesti sa kukicanim momentima i jos brdo toga, a i bilo je naslagano uglavnom u tom stilu. Odustali smo od kopanja po tom asortimanu i zadovoljili se lavandom koje je bozanstveno mirisala "..to je rucno brano, da znate.." uvjeravao nas je stari.

 

Kad vam dosadi Beograd sa svojom dopola metropolisanom atmosferom, izlet u prirodu je ono sto vam treba. Od svih mogucih priroda, izaberite dvorac Dundjerski. Put, u ne bas najboljem stanju, vodi kroz predivne predjele Vojvodine, ravne i zelene.

Budite sigurni da pravilno citate kartu, uvijek postoji mogucnost da pogresno skrenete. Ako se ipak bez vecih problema docepate dvorca, uzivat cete u svakom trenutku. Predio kao kad ste citali bajke o Pepeljugi i njoj slicnim curama. Pogled s vrha doseze kilometrima okolo. Za fotografisanje dusu dalo.

Najbolji odlazak je u kasno prolece, mozda leto i jesen je carobna. Zimu izbegavajte, ravnica je depresivna u to doba godine.

Ako ste se upravo vencali, to vam je idealno mesto za medeni mesec, vikend, prvu bracnu noc, sta god.

Sve u svemu, ne propustajte.

Beograd je ono sto vecina ljudi trazi. S jedne strane to je jedna velika spavaonica ljudi koji samo rade, studiraju ili privremeno borave ovde. Grad prepun nervoznih vozaca, guzvi na cestama, zakrcenja, taxsista koji prelaze i te nemoguce prepreke, kao i vikend dana kad grad odahne rasterecenih ulica i cesta.
S druge starne, to je jedan moderni grad sa svim megamarketima, megastorovima, trznim centrima, velikim robnim kucama, velikim robnim markama, fancy kaficima, trenutno trazenim okupljalistima, trenutno modernim kafama, markama piva, koktelima. Grad prepun diskoteka, kafica, pabova, klubova, sa tematikama koje prekrivaju upravo sve meridijane i paralele.
Ako samo malo zastanete i u tom modernom uzurbanom gradu odahnete i pogledate malo dalje niz kaldrmisanu ulicu, naici cete na zaboravljene cesme, stare kafane, prasnjave spomenike, puste klupe, radoznale golubove, usamljene galebove, zalutale pecarose, zaljubljene parove.

Beograd je divno mjesto da samo malo budete ono sto jeste i dobijete ono sto vam treba.

 

Što su datumi veći, to mi neopaženije prođu.

 Nekad sam za Nove Godine pisala pisma Deda Mrazu. Za rođendane planirala velike žurke.

Bla bla...i tako unedogled. Svaki važan datum i crveno slovo u mom privatnom kalendaru bi bio naduvavan do srazmjera milenijumske proslave.

A kako godine prolaze i život dobija na ubrzanju, one svakodnevne (i one druge) obaveze uzimaju lavovski dio mog života. Te mi zamagle horizonte i u potpunosti zaklone one važne crvene datume koji išču poseban pristup.

Tako i danas, prođe mi dan u trci i jurnjavi, papirologiji i potpisima. A ni za trenutak nisam pomislila na moju ljubav. Nisam joj spremila ništa posebno. Ni pesmu joj nisam napisala. Ni sms poljubac poslala. Ama, ništa!

I tako odlučih da joj napišem ovih par redaka da mi oprosti..

Ljubavi, volim te! 

Naravno da je zima. Lepo piše na kalendaru: ZIMA JOŠ UVEK TRAJE..

Ali to ova moja magnolija ne zna. Još pre deset dana sam je grlila i govorila joj: "Ti si ludo drvo. Pa nemoj još da pupaš, molim te, smrznut ćeš se." Ali ona ni da čuje. Obukla pupoljke u bundice i tera po svome.

Danas se vraćam s posla i neki me vetar probi, načisto se smrzoh. A ona stoji onako sva propupala i kočoperi se. Glumi da joj nije hladno. Samo sam je na brzinu pozdravila. Naljuti se ona, morala sam da se okrećem i smiješim joj se. "Samo ti polako, ljepotice, ne brini neće još dugo zima." Dobacivala sam joj preko ramena. 

Gledam je sad kroz prozor. Stišće ono svoje granje i ušuškava ga. Zateže krajeve haljine da je ne produva baš sasvim.

Jogunasta je, skroz. Ali ne može da se odrekne te privilegije da svake godine prva procvjeta.