undefined domestic cat

domestic cat

Kad je Proleće hodalo

pogledi — Autor leklerk @ 22:06

 3506ca6073fc341d1576684295c21c89

 

Microscope image of plant vascular bundles under differential stain, B. Charnley 1999

 

Jednostavno je početi. Samo načiniš pokret. Jedan. I to je to. Taj pokret ima svoj početni položaj, središnjicu i kraj (ne nužno na početnoj poziciji); i to su ti već tri pozicije jednog pokreta, skoro pa tri različita položaja tijela koja čine pokret. Jedan- dva- tri. I opet. Glava gore. Jedan, dva, tri. Malo življe. Jedan. Dva. Tri. Sa setom, jedan-dva-tri. Lepršavo. Idemo. Je’n, dva, tri. I opet. ..-dva. tri. Tako je, samo nastavi. Spusti ramena. Laktove gore. Jedan…..i jedan-dva-tri.

Pokret je izdvojen. Jedan. Naizgled.Možeš ga sagledati, hronološki, ontološki, estetski, poetski. Samo pokret. Samo jedan. Na jedan, dva, tri…i… ali ne zavaravaj se. Nijedan pokret nije ostrvo sam za sebe cjelina, svaki je pokret dio kontinenta… i nek mi oprosti stari ribar na parafrazi, ali čista metafizika je to. Trojstvo u Pokretu biva. Početak, središte i kraj.

A onda ne htijući, iz tijela se pomalja…želja. Pokret rađa pokret. To je kao lavina.Jednom samo pokreneš se i kao Perpetum mobile nastavljaš da se gibaš. Različito osciliraš. Amplitude ponekad se približavaju +/- beskonačno, ali nezaustavljivo pokretom zaražen bivaš.

Ne, nije to smrtna bolest, ali se smrću završava. Paradoks nije, a nije ni filozofija. Jednostavno: Pokret je Život. I tad živim bivaš kad se krećeš. Miljama svoje kose možeš opasati svijet. Tvoji prsti rastu i milimetrima nadoknađuju godine. Oči ti se kreću po ovom divnom šarenom svijetu, nezaustavljivo pratiš pogled svoj. Kreću ti se misli brže od Vasione. Kreće se Život u tebi. Životom pokrenut bivaš.

native-american-great-spirit-pictograph-jo-ann-tomaselliNative American Great Spirit Pictograph by Jo Ann Tomaselli

Pokret je sjeme plesa. Rodiš se sa tim potencijalom da na muziku svoga srca plešeš. Da juriš i spotičeš se na “jedan je’n-dva, bum bu-bum,…”. Da gaziš preko svojih želja, posežeš za zvijezdama, da crtaš stopalima mandale, mravljim licem da se načiniš, da tapkaš u mjestu dok ne podigneš silnu prašinu, da visiš i letiš, da puziš i ruješ, da guraš i odustaješ, sitno i široko, van ritma i u saglasju sa svim, da probaš sve što dosegnuti možeš, da prevrneš, otkotrljaš, okreneš svoj svijet oko sebe u pirueti zaborava, da iznova počneš.

Rodiš se pokrenut životnom silom i praćen muzikom tijela i pjesmom tvojom i onih koji te ljube.

hazupajMagnified Grass

"Bus stopes - life goes"

pogledi — Autor leklerk @ 20:43

SKICA SCENARIJA ZA BUS-STOP
"Bus stopes - life goes"
 

Priča 1*

Ljetni je dan. Sunčan. Tramvajska stanica na Topčideru. Sve je vrlo zeleno unaokolo. Momak i djevojka stoje. Nose rančeve na leđima. On ispod miške nosi i gužvu od ćebenceta i nekih stvari zamotanih u kesu. Ona u ruci drži buket poljskog cvijeća. Bili su na izletu. Čekaju gradski prevoz. Osim njih nema nikoga. On priča o iseljenju, radnoj vizi, ona ćuti i sluša. On u priči nigde ne pominje da vodi i nju. Ona stoji sa buketom ispred njega pognute glave i sluša. Odjednom prekida njegov monolog usred rečenice: -"Udaj se za mene."

On je gleda zabezeknuto, ne govori ništa.

-"Udaj se za mene" ponavlja ona stojeci tako pred njim sa buketom poljskog cveća.

-"Kad?", pita on.

-"Sad. Odmah."

On je posmatra. Gledaju se u oči. Ona progovara:- "Za mesec- dva i beba.."

-"Da, taman pred kraj avgusta..".

U kadar ulazi u krupnom planu tramvaj. Ne čuju se ljudi, samo zvuci otvaranja i zatvaranja vrata.

 

 

Prica 2.

Jesenji dan. Gradski prevoz. Stakla zamagljena. Napolju se sliva kiša u vodopadima. Tramvaj pun putnika. Krupni plan nogu u čizmama i cipelama kako ulaze i izlaze iz busa. A onda su tu i kišobrani, torbe, slušalice. Tamne boje jakni i kaputa. Kroz gužvu se probija stariji čovjek sa ribarskim šeširom na glavi, prosjedom bradom, žutosmeđim kaputom i lanenim pantalonama. Oko vrata ima zlatnu cipelu. Sjeda pored jedne žene i počinje da priča. [sad ide njegov standardni dijalog o cipelama i ljudskim bangavim nogama]...nisam smislila sta se sve desava tu u busu..bilo mi je zanimljivo da on silazi iz prevoza na onoj istoj stanici iz prve priče i odlazi u kućicu koja se nalazi na toj


ReQ’iem

Dance Pilgrim — Autor leklerk @ 18:54

430246_10150748470496340_617666339_11573051_1751666998_n

Proganja me prošlost. Plešem sa Senima. Čitam zapise neke davne mene za koju sam smatrala da je poznajem.

Proganjam prošlost tražeći u njoj odgovore jer ne vidim Stvarnost.

Misleći da je gotovo, napustila sam tijelo. Malodušno sam otkrila put ka propadanju.

Jednog dana sam se probudila a moja tvrda koža sa tabana se oljuštila. Gotovo. Nema više. Ja ne mogu ispočetka da plešem i da trpim žuljeve koji pucaju jedni preko drugih tvoreći vremenom kožu tvrdu toliko da sam po usijanom asfaltu onog otoka hodala tog ljeta. Otpala, ogulila se, nestala. Nemam ja više volje. Ležim tupo, koliko je moguće tupo ležati i izgledati tako. Pocepane patike i izguljene čarape bez prstiju me gledaju. Ne mogu opet tim putem ići. I di ću stići? Di sam krenula plešući tim podovima plesnih dvorana, kotrljajući se po njima, sklizavajući niz zidove, grleći se sa telima, razmenjujući znoj, voleći telo, plešući telo,…

Copy of DSCN3652

Ljubljena moja stopala. Oplakujem ih sad jer su prošla kroz golgotu noseći mene, moju tešku težinu, otežalu od nadanja i strahova. Stopala moja što su pustila korenje u unutrašnjost Majke i dotakla središte Svega. Teška, opiruća, inertna, a onda tečna, klizeća, stopljena sa Jedinstvom. Afričko bubnjajuća, ogoljena do kosti, stopala moja koja u ritmu ljube zemlju. Moja haotična svemrdajuća stopala koja teku brzacima i slivaju se slapovima. Uranjaju i poleću preko zraka svjetla da zagrle zrak. Lepršava, moćna, krilata. Tiha, nežna, podržavajuća stopala što me grle svojim prisustvom i znaju kako mi je jer i ona… i ona su ja.


LJUBAV

licna — Autor leklerk @ 22:23

Imaš moje srce i moju dušu

 kao da imaš dobro skrojen kaput

 

Ja imam tvoje oči i tvoje ruke

 kao da sam rođena sa njima

 

Naše prijateljstvo

 kao kalemljena biljka

 od te dvije čudne sorte

 raste i buja u erupciji životnosti

 nosi i nas van one planete

 koju mu prvobitno namjenismo

 


(25.08.2013.) ....mom Chovjeku s ljubavlju Patric


Plima

pogledi — Autor leklerk @ 22:18

Vatra me napustila.

U vodi sam i tonem.

Oko mene zeleni mulj, prigušeni zvuci, pokoji sunčev zrak što se probija prelomljen.

Osijećam kako je voda gušća od ičeg što sam dosad iskusila; pokreti usporeni, misli nedovršene.

Ulažem ogroman napor da održim red.

Koji red?

Za koga ja to redarim?

Napuštam ugovorene sastanke, pravim rupe u kalendaru, pretjerujem sa hranom i pićem,

dajem cigaretama svaki slobodan dio pluća. Odlazim na reku i slušam cvrčke, gledam oblake i njušim kišu.

Voda postaje sveobuhvatna sila i na nebu i na zemlji,

ruši brane i plavi ona područja duše koja dugo nisu plakala.


Poj

pogledi — Autor leklerk @ 22:18
Zimski dan. Sunčan. Košava prebira kosti. Sitno veze mraz po izloženoj koži.
A tamo dole na dnu ulice naspram groblja, u zavetrini od gradske buke, poput ljudi, drveće je pjevalo.
Vjetar je svirao strune spleta grana. Cvilila su stabla dok se krta drvena kičma povijala.
Pjesma stabala je bila moćna i opijajuća stvar.
Eh, da mi je pustopoljinama sad koračati. Nekim nepreglednim sjevernim šumama. Vukovim stopama. Njušeći plijen.
Da mi je trčati dok snijeg pršti pod šapama.
Slušati život uspavan ispod kore. Čuti žubor vode zamrznut pod snijegom.
Biti slobodan.
Šumski stvor.

Vérité

pogledi — Autor leklerk @ 22:16

Ništa mi tvoje
nedostajati neće
kad odeš i odneseš
parčiće svog života
Ništa mi nedostajati neće
jer ništa tvoje nemam
Nosiš svoje srce
kao puž kućicu
umotano u meke reči
u osmehe
u davanja
traženja
zbegove
Ništa što odneseš
neće mi ostaviti prazninu
Neće biti dana budućih
što tetoše me sivilom
Kad odeš
Kad ne dođeš

 


uMeni

Dance Pilgrim — Autor leklerk @ 22:56

Jednostavno ne postoji ništa kao poniranje u sebe.

Ja samo zatvorenih očiju zbilja plešem. Kad napravim barijeru od očekivanja stvarnosti i kad potonem u svoje tijelo kao u gust želatin. Mogu namirisati putanju kose dok se okrećem oko svoje ose kao galaksija. Prsti su veliki čvornati praoci drvenastih rođaka i razlistavaju se dok ih zvijezde dozivaju. Kukovi mućkaju neku lavu. Kolena odskaču. Stopala su mačija. Dah je zvučna kupka moje duše.

Ja samo zatvorenih očiju zbilja mogu pustiti svoj ples iznutra da se probije u nezdravo grbavim obličijima, da pređe u lelujanje da me obori na zemlju.

Ja samo zatvorenih očiju vidim svoj Ples, duboko mu se klanjam iskreno zahvalna.

Ja samo zatvorenih očiju plešem ono što ni u snovima ne smijem izreći. Plešem Sebe, onu mene koju nije briga šta drugi misle o njoj jer Drugi ne postoje. Postoji samo Ples i postojim samo Ja. To su dva kovitlaca istog Univerzuma.

1456577_249602681855990_904370119_n


Dar Lirike

Dance Pilgrim — Autor leklerk @ 22:55

Nisu babuške, a ni oni slojevi luka što ljuštimo. Ne. Nije to tako jednostavno za opisati. To je nekako kao da ponireš u dubinu mora, roniš na dah u tamnu modrinu i shvatiš da roniš među zvezdama, da je oko tebe Svemir.

Ove jeseni me plesne radionioce ljuljaju u ritmu Lirike, rekli bi jednostavno je to, lako…lirika, lakoća, pure joy, milina… i ja sam mislila: “Eh, moj omiljeni ritam sve nekako teži vazduhu” …ali jebeš ga- nije!

Lirika je ono što sebi dozvoljavamo. Lirika je davanje. Lirika je ono što dozvoljavamo drugima. Lirika je blagostanje. Lirika je ono što dopuštamo  da bude vidljivo. Lirika je uživanje u životu i dijeljenju.

…ali, koliko ima dijelova mene što neotkriveni čekaju, da li čekaju, da li sam ih ostavila u namjeri da im se vratim ili sam ih napustila da ih više nikad ne vidim? Da li je moguće biti zatvoren, držati se da nema ničeg više od onoga što vidiš sad i da neće ni biti, ..ima li?

Koliko i da li postoji način da se ja sebi svidim, da li moram da se svidim? Mogu li da se volim i da se ne sviđam sebi? Mogu li ljubav toliko raširiti da voli i neprihvatljivo? Mogu li?

Mogu li sebi dozvoliti biti slaba, biti nježna prema sebi, biti poslušna? Biti mala, preplašena i voljeti sebe takvu; ne sažaljevati i tražiti samilost, no prihvatiti to što jeste u meni i oko mene.

DSC09804


Kako to izgleda?

Dance Pilgrim — Autor leklerk @ 22:54

Prošle godine me prijateljica pitala: “Ćao  Irma, htela sam da te pitam da mi daš više informacija o 5 ritmova. Kako izgleda, koliko često  se održava , u kojim prostorijama, koliko traje jedan termin i ostalo? :-* ”

Pa,  mili bože, kako ja da odgovorim na to pitanje?

Jessica Chen Dance Shot__ Paul Dimalanta

[jessica-chen-dance-shot]

Jedne noći sam sela i počela sve onako u jednom dahu:

” Kako izgleda  čas  5ritmova? pa  to nije čas…nema učenja …postoji 5 osnovnih ritmova koji su paralelni sa našim emocijama, rimtovima prirode, elementima…

ali zapravo kako izgleda kad dođeš  da plešeš:

prvo se obučeš slojevito, i poneseš neklizajuće čarape  ili plešeš bosa jer želiš  da osjetiš svaki pregib svog stopala i istražiš na koje sve načine  možeš  da dotakneš  zemlju… a ovaj trenutak je činjenica  da si ti u svom tijelu a ne u svom umu :) i da si došla  da plešeš …muzika kreće … prvo pokrećeš stopala, istražuješ šta  sve možeš  s njima… krećeš s njima kroz prostor, poskakuješ,  kliziš,  šta god, dodaješ kolena, menjaš  pomoću  kolena razine na kojima  plešeš ..čučneš, ustaneš, klekneš,  legneš, ….ritam se menja i sad si u kukovima…noge i dalje rade svoje uspostaviš to povezivanje sa izvorom,  sa tlom koje te drži  i koje te vraća  u ovaj trenutak…

Craig Tracy - American Body Art Illusions painter - Tutt'Art@ (24)

[Craig Tracy – American Body Art Illusions]

stopala i kolena se pokreću  a kukovi hvataju ritam i mrdaju se levo i desno i gore i dole…oslobađa  se karlica i krećeš i istražuješ u kojim sve smerovima i ritmovima možeš njom da plešeš ..

.. .  ako su stopala i zemlja bili povezivanje sa Majkom zemljom  i sa tobom u ovom trenutku- sa ženskom  tečnom  energijom- onda su kukovi  Vatra…

24362_361111426239_21060931239_4726796_7732844_n

kukovi su stakato  muška  energija…

ritam nastavlja dalje…celo telo pleše, noge su u pokretu, kukovi i tvoje srce su u pokretu, sad još  samo da oslobodiš glavu…da prestaneš da misliš da li nešto  radiš dobro, kako izgledaš, šta rade drugi, da li je pesma glupa…sve to isključi ..a kako tako što ćeš  da pokreneš glavu,…ritam je sad već  pomalo divlji, pomalo afričko bubnjajući,  pomalo te tera da mrdaš noge, kukove, … da skakućeš da mlatiš glavom slobodno…

haos

telo pleše  haos…to je ritam vode, ritam kreacije, kad dozvoljavaš  da sve iz  tebe izađe na površinu,  sve ono što  cenzurišeš svaki dan..i pokret i glas…i smeh i suze sve je dobrodošlo…

nakon haosa…ako dozvoliš da sve otpustiš i da svakim delom tela otplešeš sve što  si držala  u sebi.. nastupa lirični ritam, muzika je lepršavija lakša, ruke se uključuju  u ples, vode te u plesu… lakoća,  smeh, element vazduha.. i ritam teče  dalje…

1456577_249602681855990_904370119_n

poslednji u nizu je ritam duboke tišine  kad te u plesu vodi dah…pratiš dah i iz njega ističu  pokreti, koji se ponekad toliko umire da ti se čini kad gledaš  da plesač stoji i ne pomera se…ali ples sa dahom je ponekad sav na unutra…

n21060931239_2294271_3118603

i to je val

Jasno ti je da nema koreografije i da te niko ne uči  šta  treba da radiš  ..samo te vodi u istraživanje tebe same, a tvoje je da budeš  prisutna u svom životu  ;)  jedino je važno  da budeš  prisutna u svom telu da osećaš  koji ti se delovi pokreću u plesu a koji ne.. da budeš  svesna otpora koji  ti stvara um, da osvestiš koji su ti pokreti prirodni a šta  “u životu ne bi” smela da odplešeš…”

Photo-0148


Liričari

Dance Pilgrim — Autor leklerk @ 22:53

Nije sve moje- moje. Ima toliko toga u meni što mi tek drugi ljudi daju. Kad me žulja, kada neću, kad volim, kad ne volim…

Slike moga duha u dušama tuđim.

Ima toliko toga njihovog u meni.

Kad nam se pogledi sretnu i ja vidim da plaču; znam da moje suze ističu kroz njihove oči.

Pokretom nekim blago tek dotaknuh ruku, koja drhti od snage koja ne dopušta opuštanje, i osjetim ta napetost u mišićima je moja granica koju postavljam sebi jer mislim da ne smijem dalje, da se ne smijem pustiti.

FB_IMG_1443328579740

 

Ponekad jednostavno put ti omogući da se izmjestiš iz svakodnevice i provedeš nekoliko dana u ludoj avanturi.

Imala sam priliku da prisustvujem petodnevnoj radionici “More than this” ….imala sam priliku da zaronim u sebe i ono što nađoh, duboko me dirnu.

Vidila sam sebe u tuđem plesu.

Vidila sam sebe u ritmu grupe.

Prepoznala sam sebe u tuđim riječima.

Poznah sebe kroz odnose sa muškim energijama.

Oćutih sebe kroz žensko prihvatanje.

______________________Lirski ritam- onaj koji vidi_____________________

Kažu lirski ritam je lakoća i smijeh,

a moj smijeh je zadnja odbrana pred tugu.

 

 

 

 

FB_IMG_1443071532393

….zrcaljenje duše.


Packing staccato

Dance Pilgrim — Autor leklerk @ 22:49

Šta znači plesanje? Kretanje. Jednostavno. Nema tu velike filozofije.

Pokret je ples sam po sebi.

Dumam tako dok sjedim nad novčićima stranih zemalja (pripremam sitniš za klonje na putu, čovjek treba da pazi na sebe), gledam odsječke starih avionskih karti. Putovanje je moje drugo omiljeno plesanje i tu nema pomoći, kad tad ću otići sa ovog mjesta di me sad vidiš. Otkotrljaću se ka horizontu jer je planeta okrugla. Kad me budete vidjeli usput, plešite sa mnom malo jer osmijesi su gorivo za let. (Svi lirski ritmovi znaju o čemu pričam).

Ali zalud mi lirika, ljuti stakato me stis’o. Treba pakovati kofere.

Pauza za udah. Često se na radionicama čuje: “Dišite…”, a ja sam ozbiljan štreber pa dišem i kad nisam na radionici.

Pakovanje. Eh. Da.

Našla sam na internetu neke fore oko pakovanja. Rekoh sebi: “Ajde, srce, znaš ti taj stakato, samo polako.. jer čim ubrzaš postaneš haotična i iznedriš neku kreativu ničim izazvana.”

Pa tako eto ti pakovanje u 6 koraka:

  1. odaberi plesni autfit; ne zaboravi spakovati rezervne gaće jer ponekad se molitve koje znojiš kroz ples baš razgranaju,
  2. naslaži odabranu odeću za jedno presvlačenje jednu na drugu, urolaj je i ćevapiraj je sa strane di će joj se pridružiti ekipa urolane odeće,
  3. divi se kako si spretna i pametna,
  4. pronađi u kuhinji one kese za zamrzivač aka hladnjak od 5 litara, jer  želiš da vidiš šta si to kog đavola umotala,
  5. sve popakuj u zasebne kese, možeš da se malo sekiraš što nemaš one kese od više od 5 litara pa da ih vežeš sa strane,
  6. slikaj ih tako urolane i postavi na fejs pre nego ih upakuješ u kofer.

12046972_10153244556387998_4642529900572550978_n

Okačila sam na ofingere i ono što ću kao nositi posle radionice (kao da ima života van plesa, svašta), popakovala pare i trudila se da papiricima jasno označim koje su mi pare za radionicu, koje za hranu, putne troškove, knjige u Planetopiji, … i sve poslagala na krevet.

A onda sam otišla da pišem ovaj tekst i da gledam vremensku prognozu. Slušam Amy W kako bluzira i pokušavam da se ne sekiram preterano. A ustvari mi želudac vibrira od očekivanja radionice sutra. I vrag će ga znati možda se to leptiri u mom stomaku dopisuju preko vibera? Ima tu neke uzbuđenosti kao pred prvi dejt.

Stvarno sam beznadežno zaljubljena u ples.


Neću da plešem

Dance Pilgrim — Autor leklerk @ 22:48

Dođu mi tako dani kad mi je svega dosta. Neću! Neću da plešem! Ni tamo neću da plešem. Neću i tačka. Dosta mi je. Ima da legnem na kauč i gledam čitav serijal neke krimi serije…šta ima uopšte na kompu….

Tako počnu ti dani otpora kad gledam u svoja stopala i poželim da odem kod pedikira, a onda se zaustavim u toj pomisli i sa ljubavlju pogledam svoje tabane sa otvrdnulom kožom. Ko će opet prolaziti kroz ona bolna stanja žuljeva koji izrastaju jedan na drugom sve dok se ne stvori dovoljno debela koža koja ti omogućava da plešeš po vrelom asfaltu nekog otoka dok se čuju bubnjevi u daljini. Osmijeh mi se razljeva po licu, tražim slike, kopam po kompu, radionice, lica, osmijesi. Tražim play liste od tog ljeta, smijem se i skačem po sobi. Mrdoguzam na stolici kompa dok pišem poruke ljudima koje ne vidjeh barem pola godine. Stiže nova radionica. Do đavola i pare, jebeš penziono i kamate i sve banke skupa. Di mi je onaj zahtev za kreditnu?

I evo me, tabani me svrbe, pleše mi se. Gledaju mi se poznata draga lica i ona koja prvi put vidim. Čeka mi se ispred vrata sale dok radni tim pali poslednju mirišljavu svijeću, tamjan, štapić, žalfiju… volim da vidim brdo nabacanih cipela, sandala, papuča ispred sale za ples… volim da osetim energiju kad zakoračim unutra…volim kako škripi parket dok stopala traže put u svoj ples, dok se pomalja tečni ritam iz daha, ramena, kukova, stopala, prstiju, grudi, glave… volim kad zatvorim oči da čujem svoj dah i oslušnem šta me to u tijelu koči, di je žulj u duši… volim kako potečem iz glave u stopala i nazad, pa opet.. volim Ples… i osećam da me Ples voli, to je fatalno znam…

feetphotobyhttp://alchemyofthearts.blogspot.com/


Mračne stvari

Dance Pilgrim — Autor leklerk @ 22:43

Ples toliko prožima moj život, da ne postoji događaj ili priča koju pre ili posle ne povežem sa iskustvom plesa.

Kad smo se pre neki dan vratili sa letovanja, dočekao nas je taksista sa onom starom “Treba li Vam prevoz?”. Nakon celovečernje žurke u autobusu, di su nam dijelovi tijela bili čudnovato ispremeštani i uglavljeni između sedišta i prozora, samo smo se prepustili toj rečenici “Treba nam, jašta nego nam treba…zajedno sa tušem, kavom i onim točkom za rastezanje, na kojem su mučili veštice!”. Mogao je da nas vozi i u prikolici traktora, mi bismo ćutale, eto u kakvom smo stanju bile. Ali nije bila prikolica, bila su pristojna kola; stale su sve 3 guzice i ogromni koferi, a čika taksista je bio pričljiv, iako je bila baš rana zora. Nije on uvijek bio taksista, jednom su mu ukrali taksi, a nije imao para da kupi drugi, pa je sa kumom čistio podrume. Da, da, to je ona rečenica koju čujete preko megafona dok se kombi sporo vozi između zgrada: “Čistimo podrume, odnosimo stare stvari, mašine, akumulatore…”. Kaže on da se svašta tu nađe i da se može dobro zaraditi. Ali ništa nije kao ona priča kad je jedan Ciga kod neke babe u podrumu našao sablju. Dala mu baba sablju da je nosi, šta će joj to gvožđe, a Ciga odneo na Sajam antikviteta na Slaviju. Bome, sablja na procjeni dostigla 17 hiljada evra. Eto ti ga na! Sablja neka turska, pripadala nekom paši, svilen gajtan i nešto urezano, ma čudo jedno. Eto, to je pouka: nikad ne znaš di te čeka blago.

Super je pričica. Lepo smo se zahvalili na vožnji i na priči.

Mislim ovih dana na podrum. Čeka me ovaj moj. Posećujem ga jednom godišnje. Ima svašta da se baci. Možda jednom nađem i neku sablju, mada sumnjam u tu mogućnost.

Podrumi su mračni. Svašta u njima živi.

Sećam se magije odlaska u pećinu tokom Zimskog plesa sa Johnom. Pećina je mračna. Svašta u njoj živi. Zaronili smo u mrak i ugasili svoje sveće. Čulo se udaljeno kapanje vode. Disanje plesača koji stoji blizu. Oči širom otvorene, ali mrak je neproziran. Kaže John, naše nesvjesno, ta duboka mračna pećina u nama u koju guramo sve i svja, je naša kutija sa blagom. U njoj žive svi naši potisnuti strahovi, sve zaboravljene pobjede, sve doživljene ljubavi, svaka slika cvijeta kojeg smo ikad vidjeli u životu, svaki miris, svaki zrak svjetla. Naše podsvjesno čuva za nas sve ono što nam u tom trenutku nije potrebno. A onda, kad napravimo inventar i veliko spremanje jednog razdoblja života, zagrabimo u tu kutiju sa blagom i izvučemo ono što nam treba u tom trenutku. Sjetimo se kako nas je strah upozorio na opasnost, kako nam se tijelo zaštitilo od bolesti, kako nas je tuga pročistila, kako nam je bijes pomogao da postavimo granice, kako nas je smijeh oslobađao, povezivao. I kad pronađemo traženo, upalimo prskalicu, razigrano svjetlo, da nam pokaže put napolje i da na svjetlu dana natenane razgledamo ulov. Taj me je ritual naučio da se ne plašim sebe i svojih mračnih dubina. Sa poverenjem sada zaronim u sebe i tražim ono što mi treba. Ne čekam Zimski ples. Prepustim se plesu sa poverenjem deteta, a ples mi kao treperava svijeća pokaže put.

Nije uvijek sablja, ali uvijek vrijedi milione na mojoj privatnoj aukciji.

 


Na početku

Dance Pilgrim — Autor leklerk @ 22:46

Prapočetak

Čini mi se da oduvijek pišem, a znam da je to iluzija; oduvijek dišem, a pisanje je onaj dio koji mi dozvoljava da uspostavim konekciju između mene i mene.

Disanje – pisanje – plesanje

plesacica

Prolaze godine, evo, kako tonem u čudesni svet plesa 5Ritmova. Praksa koja me čini početnikom iznova, bez obzira koliko puta da plešem i koliko novih slojeva sebe da dotaknem, uvek otkrijem da ima još jedan prag bola, jezero tuge, vulkančić besa, tornado radosti i čisti etar empatije.

 

Ponekad se osećam kao onaj lotosov cvijet  što raste iz božjeg pupka i ima hiljadu latica.

 

Ples je čarobna mantra, kao “Sezame otvori se”, na koju moja duša spremno pruža svoju nutrinu. Ubeđenja sam da je tu ključ beskonačnosti; u našim unutarnjim svetovima što, kao babuške, skrivaju se jedan u drugom.


1 2 3 4 5 6  Sledeći»

Powered by blog.co.yu